Izvor: telegraf.rs
U odbranu Srbije pre četvrt veka stali su ne samo Srbi, već i pripadnici nacionalnih manjina koje žive ovde. Mnogi od njih su ranjeni ili su stradali, pokazujući lojalnost državi kojoj su se na vernost u vojsci ili policiji zakleli. Među njima je i Slobodan Petkov, tada tridesetogodišnji policajac iz Boseilegrada, varoši na jugu Srbije, nedaleko od granice sa Bugarskom.
Posle Prvog svetskog rata, prema Nejskom mirovnom ugovoru, Bugarska je kao ratnu odštetu predala deo svojih teritorija Srbiji. Jedna od tih teritorija je bila i Bosilegradski kraj. Sa okupacijom južnih krajeva Kraljevine Jugoslavije, Bugarska opet vraća sebi ovu opštinu, da bi po završetku Drugog svetskog rata, do danas ona bila u sastavu Srbije.
Stanovništvo koje je ostalo ovde da živi, devedesetih godina prošlog veka nije imalo mnogo izbora oko posla. Mnogi od njih radili su u policiji ili vojsci, koristeći položaj pogranične opštine. Slobodan Petkov, gorštak od oko dva metra, svojom pojavom delovao je zaštitnički, pa je poziv policajca nekako išao uz njega – počinje priču supruga Valentina.
Iz postojećih policijskih jedinica birani su oni najbolji za angažovanje u PJP, a među njima je bio i Slobodan. On je nakon završene Srednje policijske
škole u Sremskoj Kamenici, već radio u Bosilegradu, kada odlazi na Kosovo i Metohiju, kao pripadnik Vranjske čete Posebne jedinice policije (PJP).
– Moj suprug je bio posvećen svom policijskom pozivu. Voleo je Srbiju i kao veliki patriota otišao je u PJP. Znak PJP nosili su samo najbolji, visokomoralni, profesionalni i hrabri policajci. Teški su bili dani kada je išao na višednevna ili višemesečna angažovanja na KiM, naročito kada smo dobili sina Vladimira. Takav poziv bio je na svoj način težak za njih, ali i za sve nas, život pun izazova. Na dan početka bombardovanja suprug odlazi na KiM. Svesni smo bili da je možda to i naš poslednji rastanak, ali isto svesni da otadžbina mora da se brani.
Kad je pošao, nekoliko puta se vraćao da poljubi sina, da upije njegov miris, da mu bude “amajlija” u teškim trenucima. Nakon pogibije supruga, usledili su jako teški dani za nas. Morala sam sinu biti majka i otac, za kog je bio veoma vezan i koga je veoma voleo. Svakodnevno su bila pitanja, na koja ja nisma pronalazila odgovore, nisam uspevala da mu nadopunim ono što je izgubio, da ublažim njegovu bol i tugu. Sa kolegema iz jedinice čuvamo uspomenu na njega i ne damo da padne u zaborav – dodaje Valentina.
O Slobodanu Petkovu, njegove kolege iz perioda ratovanja na Kosovu i Metohiji, imaju samo reči hvale. Kad se o njemu priča, uvek idu zajedno dobroćudnost i hrabrost, to se ne razdvaja, kaže Slavko Antić, komandant Vranjske čete, B formacije Odreda Čegar, dok priča o tome kako je Petkov stradao 4.aprila 1999. godine
Foto: Privatna arhiva
