drugi deo
Gledam na ručni sat “Seiko 5” sa belom mat pločicom, koji pokazuje šest sati. Možda su ovo jutro ipak prerano krenuli po sledovanje. Moglo je to i kasnije, razmišljam u sebi. Sat sam inače dobio od svog oca za 18-ti rođendan.U to vreme bio je vredan poklon i meni posebno drag. Pređem rukom preko njega i metalne narukvice, kao da ga milijum i bi mi nekako prijatno, setim se u momentu i oca, majke, kuće, žene. Nekako me taj sat uvek podseti na njih i lepa vremena kada smo bili zajedno. Sada je drugačije, sada sam sa svojom “braćom” iz PJP, sa svojom drugom porodicom i imamo samo njih oko sebe. Vidim i da su mi ruke pune nekih sitnih ožiljaka, nekih uboda, podliva, žuljeva, da mi se zanoktica zacepila. Ko zna kakvi nas sve bauci i bube ovde u rovovima napadaju i grizu, ali oguglao sam na to i nešto se preterano ni ne sekiram.
Pogled mi šeta po zelenilu ispred. Ove godine je sve bujno i zeleno. Prepodne kad sunce obasja livade i šume, sve je svetlo, čisto, sjajno, prelepo za oko, prelepa nijansa svetlo zelene boje. Posle podne kada sunce zađe iza brda i šuma poprimi drugu boju, pa sve nekako bude u tamno zelenim tonovima, ali je lepota prisutna i tada. I sve tako lepo miriše, odiše nekako svežinom i čistinom. Ma prelepo nam je Kosovo…
Prošlo je pola sata od kako su nam drugari iz voda otišli po trebavanje. Otprilike su sada dole, na komunikaciji, na dogovorenoj tački. Dole se nekako lako spustiti, ali za nazad treba više vremena, još kada se opteretiš sa vodom i hranom, sve ide nekako sporije i sve je uzbrdo. Ma nema veze, neka je i sporije, samo da sve bude u redu. Pokušavam kroz glavu da premotam put od položaja do komunikacije. Postoji stazica kroz šumu koja je utabana i po kojoj se krećemo. Deluje kao uska staza kojom su nekada prolazili konji ili magarci koji su nosili tovare drva iz šume. Zemlja je nekako bledo crvena i ispucala, nije dugo bilo kiše, žedna je, ali je staza dobro utabana i nema na njoj ni jednog kamenčića. Valjda je to kamenje kiša sprala. Na pola puta je jedna velika livada sa leve strane, a odmah tu gde se šuma i livada spajaju i jedna od drveta sklepana koliba. Urušila se sa jedne strane i nakrivila. Pre ovoga je služila za čobane, da se u njoj odmore ili sklone od sunca i kiše kada izvedu stoku na ispašu. Sada nema nikakvih tragova oko nje iz tih vremena. Sve je kiša isprala i obrisala. Ti trenuci su sada prošlost i daleki.
Onde kreće kameniti deo, gde se krećeš sporije i opreznije. Naučio sam već da je u šumi najvažnije sačuvati noge. Ako i povrediš ruku, saniraćeš povredu nekako, a noge će te odneti dalje, ali ako povrediš nogu, onda si u ozbiljnom problemu. Onda zavisiš od drugih. Zato sam uvek na ovom delu putu bio dvostruko oprezniji. Kada se prođe i taj deo čeka te još malo šume, pa nailaziš na potok. Potok je plitak, preskočiš ga u dva koraka. Nogu na jedan kamen, pa drugu na drugi i preko si. Jedino opet paziš da se ne oklizneš i povrediš. I onda kada konačno pređeš preko, posle dvadesetak metara stižeš na kumunikaciju. Na svaku stranu, dvadesetak metara dalje odu po dvojica i osmatraju put. Čekamo.. Tu pored puta stane vozilo, donese pakete kisele vode, konzerve gotovih jela, hleba, nešto slatkiša. Donese vozač uvek i kafe i cigareta. Nema veliki izbor i on se snalazi gde stigne i kupuje za nas šta nađe. Od cigareta to bude uglavnom “Božur” ili “Monte Karlo” nema biranja. Uzmeš sa nekim po pola boksa i to ti je do sledeće ture. Više ti ni ne treba, jer moraš misliti i na druge da svi dobiju. Kada se za dva minuta sve istovari, vozilo odlazi, a mi se povučemo u šimicu i gledaš da sve popakuješ što pravilnije u ranac, da stane što više, kako bi manje gurao po džepovima i vukao u rukama. U jednoj ruci uvek držiš pušku, a u drugoj karton od šest boca kisele vode. Onda se vratiš nazad već opisanim putem lagano.
I dok sam tako prebirao po mislima, tišinu prekine dugi rafal koji je dolazio levo od mene iz daljine. Po jačini zvuka, bilo mi je odmah jasno da sam daleko od njega. Ubrzo se čuo još jedan kraći rafal, a onda tišina. Navikneš se na rafale i pojedinačne pucnje koje čuješ u daljini, ali nekako mi ovo probudi nespokoj. Dohvatim radio-vezu i slušam, ne dišem. Neko je napadnut od naših.
potok javi se.
na prijemu.
da li je sve u redu?
kod nas jeste, ali izgleda da je „točak“ napadnut!
(potok je bio kodni naziv za ekipu koja je išla po trebovanje, a točak za vozača koji nam je donosio isto).
Nekoliko sekundi tišine i isčekivanja, a onda se nastavi razgovor na radio-vezi.
točak javi se bazi!
Tišina..
točak javi se!
Čije se krčanje preko radio veze, a onda konačno i glas!
na prijemu točak!
jeli sve u redu?
jeste, jeste… pucano je na mene, ali sam prošao dalje. Živi smo bez brige!
možete li nastaviti dalje sa vozilom?
može, može… prošli smo. Čekali su nas iza velike krivine… Izgleda nas nisu očekivali ovako rano… nisu se na vreme postavili, pa su istrčali na put iza nas i pucali nasumično kad smo ih već prošli… nisu stigli da ispale minu iz raketnog bacača… brz sam ja za njih… ha, ha, ha…
dobro, dobro! samo pun gas i javi se kada stigneš u glavnu bazu!
razumem šefe, bez brige!
Uff.. dobro je. Samo kada se sve završilo kako treba. Hmm..možda i nije tako loše što smo jutros poranili sa ovom dostavom, smeškam se u sebi. Još samo da se ekipa vrati gore na položaj. I da se Točak bezbedno vrati u bazu.
Vreme je polako proticalo. Osećao se sve topliji vazduh, leto je i biće ovo još jedan pakleno topao dan. Posle sat vremena, čujem iza sebe glasove. Okrenem se i vidim mog cimera iz rova. Smeška se. Nosi u jednoj ruci karton kisele vode, u drugoj ruci pušku, a na leđima ogroman ranac.
stavljaj kafu! reče sa osmehom na licu.
Nasmejem se i ja i krenem prema džezvi, a tražim po rovu flašu kisele koja nam je ostala.
čekaj.
Spušta ogroman ranac na zemlju i otvara ga, a zatim iz istog vadi plastičnu flašu vode od 2 litre, obične. Pruža mi je i kaže:
evo za kafu da imamo.
Nasmejasmo se oboje. Sagnuo on glavu u ranac i vadi konzerve, a ja brže bolje sipam vodu u džezvu.
drži i ovo!
Okrenem se i pogledam, a on ispružio ruku i daje mi neku kesu u kojoj ne vidim šta tačno ima.
šećer za tebe. poslao ti Točak!
Prihvatim kesu i polako je otvorim. Unutra kutija šećera u kockama!
Gde li je ovo iskopao, pitam više za sebe i smeškam se. Kakvo divno jutro. Sve se na kraju lepo završilo, a i popićemo još i kafu sa običnom vodom i šećerom!
U međuvremenu i Točak se oglasio preko radio-veze. Stigao je bezbedno i samo sam stisnuo pesnicu kao znak podrške i sreće.
A dan je tek počeo.. tek je 7:15
(nastaviće se)
