General Obrad Stevanović se obratio javnosti i izneo svoje mišljenje o NATO agresiji na sebi svojstven način, vrlo koncizno, realno i lako razumljivo za one koji hoće da čuju kako je i sam rekao.
Vojno tehnički sporazum i rezolucija 12/44 su prema rečima Generala Stevanovića analizirani kako od strane novinara i stručnjaka ali i do šarlatana i prevaranata.
Kvalifikacije Vojno tehničkog sporazuma kretale su se od toga kvalifikuje kao akt o miru do toga da se kvalifikuje kao akt o kapitulaciji i prihvatanju okupacije što je nedopustivo. Ali kako je istina sagledavši obe strane negde na sredini, ali ono što se ne dovodi u pitanje jeste da o ishodu oružanog sukoba izazvanog NATO agresijom na Saveznu Republiku Jugoslaviju ne može se govoriti na način pobednika i poraženog. General Stevanović metaforom lopova i žrtve jasno objašnjava da u ovoj situaciji ne postoji pobednik, i da se lopov svakako negativca, a žrtva ostaje žrtva kako god gledali na postojeću situaciju.
Obe zaraćene strane imale su ozbiljan razlog za pristupanje pregovorima o okončanju agresije. Naši razlozi su opšte poznati i ključni, jedan od njih su teške posledice NATO bombardovanja, ali i slabljenja odbrambenih resursa Savezne Republike Jugoslavije, koje nije bilo moguće obnoviti u datom trenutku.
Najočiglednije je činjenica o nepovoljnom odnosu strana, o nepostojanju ozbiljnog saveznika, i o nemoći Rusije i Kine.
Kada govorimo o NATO strani ključni razlog je bila ne delotvornost i negodovanje oružanih napada, i nemogućnost ostvarivanja sebi zadatog cilja. General Stevanović navodi kako je ključni dokument, koji je prihvatila Savezna vlada i Narodna Skupština Republike Srbije , a dan ranije i Slobodan Milošević kao dokument o miru, Aktisari Černomirdi u Kumanovu, bio svojevrsna klopka za Slobodana Miloševića, jer to bio prvi dokument koji je podržala Rusija, pa se samim tim smatralo da odbacivanjem tog dokumenta, Miloševića stavlja u poziciju negativca , i onda se sva sredstva mogu upotrebiti protiv Jugoslavije. Ključni razlozi za potpisivanja vojno tehničkog sporazuma, iako ih ima više izdvajaju se prestanak agresije tj. međunarodnog oružanog sukoba, drugi , ništa manje bitan je garancije državnog suvereniteta na teritoriji Kosova i Metohije, i treći preuzimanje odgovornosti za demilitarizaciju OVK što bi omogućilo bezbednost za povratak proteranih Srba, da ali po garancijom snaga Ujedinjenih nacija, a ne NATO alijanse. Nepovoljne odredbe sporazuma o kojima se često govorio, predviđeno je povlačenje svih bezbednosnih snaga, uključujući lokalnu policiju sa Kosova i Metohije, nije utvrđen rok u kome se u određenom roku bezbednosne snage mogu vratiti na Kosovo i Metohiju, i vizuelni identitet Kfora, na koji se gleda kao na NATO snage umesto činjenice da su one formalno pravno snage UN ,a ne NATO snage. Posledice ne sprovođenja vojno tehničkog sporazuma je najkraće rečeno, produženo nasilje Albanskih ekstremista na teritoriji Kosova i Metohije. Druga posledica je svakako širenje terorizma OVK na teritoriji Kosova i Metohije, kao transformacija OVK u druge paravojne organizacije Albanskih ekstremista.
Pogrešno tumačenje Kumanovskog sporazuma je poseban problem, što se i dan danas dešava iako su činjenice i više nego očigledne.
Treći problem vojno tehničkog sporazuma, koji je izuzetno poseban i koji do danas nije prevaziđen, je njegova marginalizacija, tako se vojno tehnički sporazum i rezolucija 12/44 se do marginalizuju kako od strane naših protivnika tako nažalost i od nas samih.
Aktuelno stanje na Kosovu i Metohiji karakternije konzerviran Albanski ekstremista koji u svakom trenutku može da eskalira.
Druga karakteristika je prividna stabilizacija bezbednosnog stanja, dakle smanjen je broj potencijalnih meta, jer kako oni smatraju gde nema Srba nema ni problema.
Oni javno iznose kako gde ima najviše Srba, dakle u Kosovskoj Mitrovici gde je pretežno Srpsko stanovništvo, ima najviše problema, dok recimo u Đakovici gde nema Srba, dakle, nema ni problema.