Ponovo ista tišina, svi stojimo jedan pored drugog, niko ni reč ne progovara.
Ćutke uzdišemo, gledamo nemo u grob, niko ne veruje koliko je godina prošlo kako nema njega, njenog oca, njenog muža, našeg brata…
Neprijatnu i tužnu tišinu prekida jecaj žene a zatim i ćerke koje se sećaju kako im je život izgledao i kako izgleda bez njega..
Nebojša , kako mu i samo ime kaže,, da se ne boji” otišao je hrabro, sa 23 godine ostavivši ćerku od 8 meseci i ženu od 17 godina prepuštene ovom okrutnom svetu, gde na svakom ćošku vrebaju zamke, da te namame i progutaju.
Odavši počast i uručivši odlikovanje, žena i ćerka neutešno plaču gledajući u spomenik koji tu stoji skoro 30 godina.
30 godina njih dve junački idu kroz život, uzdignute glave, ponosno, znajući čije prezime nose.
Niko od nas nije ravnodušan na pogibiju našeg brata Nebojše koji je piginuo 1993 godine u selu Glogovac od strane šiptarskih terorista, koji su ih kako im i priliči iz zasede, neočekivano napali vozilo u kom je bio Nebojša, koji je tu i stradao.
Malina, žena poginilog junaka, ne traži ništa, ništa sem zaposlenja za ćerku Mariju, koje je više puta konkurisala i odbijena od strane države.
Za Mariju i Malinu imamo reči samo reči hvale, to su dve predivne jake, mlade žene koje su pravi borci.
Budite hrabre kao i do sada!
Junače , tvoji saborci te nikad nisu i nikada neće zaboraviti!
I da tvoje dve heroine nisu same, uvek će imati na koga da se oslone, tvoje saborce!
