Izvor: kurir.rs
Doktor Dragan Pavlović pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo ozdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.
Ovo je njegovo svedočenje iz zapisa o tim dešavanjima, koje je on ustupio redakciji Kurira, uz dozvolu Veroljuba Babića, urednika Koceljevačke revije, prenosimo u celosti i bez skraćivanja.
Odlučivši da pišem o “Zaboravljenim herojima”, bilo je razmišljanja i dvoumljenja. Ko sam ja da opisujem takve ljude? Da li ću biti objektivan, imati posledice koje mogu da se odraze na njihove živote?
Ako je potrebno da prođe jedan vek, a da bi neko pisao istinu o događajima koji su se desili, a nije ni rođen bio, već je tražio po arhivama, po pričama potomaka, da bi sve to objedinio u jednu celinu i objavio delo da se ne zaboravi. Jasno je da je to već davno zaboravljeno, osim pravih reči i govora najvećih junaka koje je neko zapisao.
Ostalo su nagađanja i proizvoljno pisana istorija jednog naroda. Kako pisati, a ne biti ličan? Koga se plašiti u miru, da li će kome istina odgovarati ili ne? Svaki čovek ima u sebi neku osobinu koja je prihvatljiva i odgovara svima jer nikog ne ugrožava. To je zaista lepo čuti i biti srećan zbog toga.
Takva osoba je podobna za svako društvo, za sve događaje, jer ne iznosi svoje mišljenje, već piše bez zameranja, daje na značaju svima, bez obzira da li to zaslužuju ili ne. Koliko dela je objavljeno, a nepročitano? Znaju i oni sami, šta je istina a šta laž.
Više im odgovara ovo drugo, jer živeti u laži i iskrivljenoj istoriji je mnogo lakše nego u gorkoj istini koja zna da boli.
Svako je izabrao svoj put, koji ga vodi do kraja. Nema osude, nema kritike, jer sve je dozvoljeno. Da li je bolje dočekati kraj života, a ništa ne reći? To smo imali prilike da vidimo i da se čudimo, kada neko značajan umre a ne progovori ništa. Sve tajne odnese u grob da sa njim počivaju u miru.
Da li je to njegov strah, ili data reč, to nikada nećemo saznati, ali ćemo zato nagađati i pisati nešto što nikada nije rekao. To me podseća na umetnika, slikara, gde likovni kritičari opisuju delo, tako da iznenade i samog autora, šta je hteo da kaže, kakvu je poruku poslao, jer su videli u tom nejasnom šarenilu boja, nešto što običan čovek ne može ni da sanja. Iznenadili su i samog slikara, jer otkriše nešto što ni on nije znao, otvoriše mu oči, ali nije negirao, jer kritika je bila sjajna, pa mu je odgovarala.
Dobro je kad sve kažu o tebi, a ti ne progovoriš, jer se ustručavaš, da ih ne razočaraš. Tvoje je da slikaš, a njihovo je da pričaju, pa zato su i postali stručnjaci. Zato sam odlučio da ne čekam da prođe jedan vek da bi se pisalo o zaboravljenim herojima Užičkog odreda. Ako sam imao hrabrosti da idem sa njima kao doktor u ratu, da ostavim svoju porodicu, nerođenu decu, pa nisam postao u miru neko drugi, već isti onaj koji nije razmišljao o svom životu, koji je bio otpisan.
Veća je šansa bila da se ne vratim živ, već nestao tamo negde na Kosovu i Metohiji. Da li je bilo dilema i dvoumljenja?
Nikada u životu nisam bio sigurniji da činim pravu stvar. Bilo je odvraćanja, pokušaja na sve moguće načine da promenim svoje mišljenje i odustanem od odlaska. Sa dosta argumenata koji su bili realni i govorili u prilog spašavanju bednog života. Kakav je to život ako ga štitiš po svaku cenu? Nisam ja avanturista željan provoda i izazivanja sudbine. Osećaj patriotizma i odbrane otadzbine je nešto što ima čovek ili ga nema. Tu nema kalkulisanja, nema razmišljanja.
Život dobija smisao i važnost, jer postaješ pravi čovek koji ne razmišlja o sebi već o drugima. Stavljaš se na raspolaganje napadnutoj zemlji. Ko si ti da bežiš i kriješ se, a zemlja gori? Zar je tvoj život toliko bitan da ostaneš skriven dok drugi ginu za tebe, a ti čekaš priliku da kada sve prođe, izađeš i progovoriš drugim jezikom i postaneš značajna ličnost. Da sam poslušao druge, ne bih sada pisao o velikim ljudima, o zaboravljenim herojima Užičkog odreda.
Bio bi dezerter i krio se kao bolesnik na nekom odeljenju, gde mi niko ne bi mogao ništa, osiromašeni doktor koji nije upoznao prave ljude, hrabre junake Užičkog odreda koji su bili sastavljeni od policije iz dosta mesta širom Srbije.
Svaki pripadnik specijalnih jedinica mupa, komandiri vodova, četa, kao i komandant odreda su ljudi dostojanstveni, hrabri, bez straha za svoje živote, krenuli u neizvesnost, u odbranu otadzbine. Bili smo tamo gde se brani srce i duša, na Kosovu i Metohiji.
Da li je Božija sila iskušavala Užički odred, kada je dobijao najteže zadatke, da vidi njegovu čvrstinu, jedinstvo, da oseti njegovu snagu, moć volje? Kao ratni doktor, imao sam taj utisak. Znao sam zbog čega se to dešava. To nije bilo slučajno, već namerno. Kako je moguće da najteži zadaci, gde se očekuju najveći gubici dopadnu baš njima? Niko se nije žalio zbog toga, sve su prihvatili jer su mogli da reše nemoguće. Posmatrajući te odvažne ljude, video sam u njihovim pogledima i pokretima kao da su izabrani.
Svoj život su već dali i nemaju šta da izgube osim Kosova i Metohije. Sa golim životom, ispunjenom dušom borili se za naše svetinje, za manastire, svojom nogom gazili po svetoj zemlji, kao po tepihu. Ko je mogao da zaustavi Užički odred koji je imao sveti cilj, da oslobodi svaki deo srpske zemlje, gde godinama u Dreničkom kraju nije bilo policije, već samo teroristi, plaćenici i ubice. Mi nismo tu rođeni, neki su prvi put upoznali Kosovo i Metohiju, pa šta nas je onda to toliko vuklo u ravnice i visoke planine?
Šta nas je to slalo u propast? Kako objasniti, a ne biti mističan, razumeti njihovu golgotu, a biti realan? Toliko različitih karaktera, osobina svakog pojedinca, skupljenih na jednom mestu, stvoriti u jednu celinu koja isto misli, reaguje na pravi način, nema stajanja ni kad kiša od metaka pada. Nema kukanja za izgubljenim životom, za ranjenom nogom, za uništenim snom. Od policajca do komandanta ista pravila važe. Čast i dostojanstvo nije privilegija, već osobina koju imaju.
Nema razlike, svi smo isti na prvoj liniji odbrane. Ko razmišlja o smrti? Ona i ne postoji. Ko može ubiti takve heroje, kada su svoje živote već dali? Od običnih ljudi koji se nisu razlikovali od drugih građana ni po čemu, svojim ponašanjem, junačkim delima postali su nešto drugo, uzvišeno, izašli iz prosečnosti i postali heroji. Nisu bili svesni toga, jer su skromni, smatraju da im je to dužnost i da je to normalno. Kao doktor, analizirao sam njihovo odrastanje kao i ponašanje u svim situacijama. Imati tu čast da budeš deo takve jedinice se malom broju lekara omogućila.