Izvor: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com
AUTOR Dr Dragan Pavlović
Srpski narod ne pripada divljim zverima, već ljudima sa dušom koja je puna emocija. Taj skromni narod koji ne živi od slave, već od svojih ispucalih ruku. Ne živi od milostinje, već od svoga poštenog rada.
Doktor Dragan Pavlović pedijatar u Dečijem dispanzeru u Užicu tokom NATO agresije boravio je na prostoru Kosova i Metohije kao lekar Užičkog odreda Posebnih jednica policije MUP-a Republike Srbije i brinuo ozdravlju kako policajaca Užičana, Šapčana i Koceljevaca koji su se pridružili ovoj četi, tako i albanskih civila. Ova jednica je hrabro učestovovala u najžešćim okršajima sa teroristima UČK na području Drenice, ali nikad nisu prekršili kodeks ratovanja ni Hipokratovu zakletvu.
Sudbina jednog naroda je određena istorijski. Kao i deca koja su mala, koja se izdvajaju od drugih, ili svojim izgledom, ili svojom posebnošću. Tako da su uvek na meti zlostavljača. Trpe nasilje, a ne traže pomoć. Oni pate, oni tuguju, a niko to ne primećuje. Žele da ih druga deca prihvate, onakve kakvi jesu, ali razumevanja nema. Reketiraju ih, uzimaju od njih novac, omalovažavaju ih, tuku ih. Ta deca osećaju krivicu, osećaju nemoć, gube koncentraciju, gube samopouzdanje, gube realnost.
Kome da se požale?
Roditelji strogi, osudiće ih da su oni nešto krivi. Lakše je osuditi jedno dete, nego celo odeljenje. Lakše je dotući nemoćnu osobu jer im kvari prosek. Ne uklapa se u njihovu sredinu. Koliko puta su se ogrešili, videli, a ništa nisu učinili da zaštite slabije od drugih. Zatvarali su oči pred istinom, i oni koji su odgovorni, čija je reakcija bila slaba ili nikakva. Kada izgube poverenje, kada nemoć obuzme dušu, kada shvate da su sami, da izlaza nema. Šta im prolazi kroz glavu? Kakve crne misli? Detinjstvo im postaje košmar, a škola tamnica. Nemaju iskustvo, nemaju normalan život, ali imaju torturu i beznađe. Njihov jedini cilj je da prežive svaki dan koji dolazi i neizvesnost koja nikako ne prolazi. Kada odluče da naprave neki korak koji je koban po njih, kada unište tek započeti život. Sa oproštajnim pismom, ili bez njega, onda se svi čude. Kako je moguće tako nešto da se desi?
Niko ne preuzima odgovornost. Svi su nedostupni. Niko nije kriv. Svi nevini i osećajni. Žrtva se veliča, dobija novu dimenziju. To više nije onaj odbačeni dečak, nego divno dete, koje je bilo primer drugima. Koliko cinizma, bez osećaja krivice? Koliko suza bez iskazane milosti?
Srpski narod prolazi sudbinu dečaka.
Živeti u maloj zemlji, a biti ponosan na svoje poreklo, biti drugačiji, biti svoj i ničiji, u svetu zla. Gde vladaju druga pravila, je nedopustivo. Imati slavnu istoriju, gubiti većinu stanovnika od kada postojimo ne znači ništa. Kada smo potrebni da ginemo za druge, onda smo prijatelji i važni saveznici. Onda smo ponosni što smo izgubili veći deo svojih ljudi, jer smo branili svet od velikog zla.
Borili se za naše prijatelje, imali ideale, a dobijali razrušenu zemlju. Mrtve jedva sahranjivali, a žive sa štakama, bez nogu i ruku osuđivali. Postajali sve manji, istrebljeni, kao retke zveri, koje još nisu zakonom zaštićene, a lov se i dalje nastavlja.
Srpski narod ne pripada divljim zverima, već ljudima sa dušom koja je puna emocija. Taj skromni narod koji ne živi od slave, već od svojih ispucalih ruku. Ne živi od milostinje, već od svoga poštenog rada. On se ne moli bogu za svoj život, već da padne kiša, da klasje pšenice donese rod, da glad ne zavlada. On ne misli o sebi, već o svojoj zemlji, koja mu je toliko važna, koja mu daje snagu i smisao života. Da li će stići da je obradi, da poseje seme, da usevi izrastu,i budu pokošeni, a da ne propadnu i istrule. Kakav je domaćin ako sve to ne postigne? Ako ne uspe, imaće stid, imaće kajanje, jer je možda radio na neki praznik, pa mu se loše vraća. Ne krivi boga, krivi sebe. Šta je mogao, a nije? Da li je grešio, a jeste? Kome da se žali, kada nije navikao da kuka i krivi druge? Kome svoju tugu da kaže, jer ne želi sažaljenje. Emotivan, a ponosan, propao, a prkosan. Kako je sve to moguće u takvom rastrojstvu pobediti sebe?
Skromnost koja se javlja kada je sve izgubljeno, kada bi svi digli ruke od svega, on počinje ispočetka. Smiren, kao da se ništa nije desilo, kao da ništa nije propalo, jer ima nadu, ima taj duh koji se javlja, kada je najteže. Da li je to vrlina, ili mana?
Da li je to večita borba sa prirodom i samim sobom? Niko neće razumeti pravu istinu o srpskom narodu. Prave vrednosti niko ne vidi. Niko ne oseća tuđu patnju i bol, jer ona je duboko skrivena u srcima našim. Ona je vrednost koja se ne pokazuje drugima. Ona se čuva od svakog zla, od pogleda, od loše namere. Usađena u našem biću. Duboko zakopana u našim oranicama. Ko može da je pronađe, da je razume i shvati. Ako je nađe, za njih je bezvredna, a za nas izvor života. Naš život je jednostavan.
Kao i smrt koja je uvek pored nas. Ona nas ne plaši, ona je rođena sa nama. Deli istu sudbinu. Prihvaćena, kao normalna pojava. Beznačajnija i od kiše koja pada u sušnoj godini. Ko može razumeti takav narod? Ko može osetiti njegovu toplinu?
Ko može shvatiti da neko koji nikog i nikad nije napadao, samo se branio, zaista postoji? Svetu je to neshvatljivo. Oni polaze od sebe. Oni su izgubili dušu, emocije. Njihove oči su gladne, imaju nagon za osvajanje, za pokoravanje drugih. Njihova sila i moć leži u naoružanju za masovno uništavanje. Jedini cilj koji imaju je da pokore sve. Da unište male zemlje, da ih ponize, da pokažu koliko su jaki kad se udruže, kada zajednički napadaju. Bez objave, bez razloga, bez odobrenja. Pa ko im šta može? Kako će onaj mali dečak da im se suprotstavi? Oni su puni sebe, šire demokratiju, uvode novi svetski poredak, gde zakon jačega vlada. Nemilosrdni ruše sve pred sobom. Od zemlje prave zgarišta, od slobodnih naroda prave robove, ili kosturnice. Kako sve to preživeti, a sačuvati slobodu?
Zar je život jači od hiljade tona radioaktivnog uranijuma, od kasetnih bombi, od prljavog naoružanja? Kako sačuvati zemlju, vodu, vazduh? Kako preživeti, a ostati isti? Umreti, a ne kukati.
Mali dečak je porastao. Oni su mu pomogli svojim činjenjem, da shvati ko je i šta je. Da shvati svoju vrednost, i svoj život uzme u ruke koje su ispucale i ogrubele. On više ne beži, on se ne plaši. Svoje dečije strahove je sahranio u uzoranim oranicama. Njegov pogled je bistar, gleda smrt u oči i ne trepće. Njegova koža je naježena od ponosa, od radosti što je preležao dečje bolesti, što je pobedio strah. Šta ima veće od toga? Pobediti sebe, otkriti onu pravu vrednost koju niko nema, a hteli bi da imaju. Pa nije to uranijumska bomba, nije to tomahavka, koju navodiš kako ti hoćeš. To je genetski urođena hrabrost, jednog malog ali slavnog naroda, koji se drugima ne prenosi. Ona ostaje u srpskom narodu trajno, ona ima duboki koren, koji seže daleko u prošlost, koju su moćnici zaboravili, kada su nam bili lažni prijatelji. Kada su nam se i protiv svoje volje, divili i neprijatelji. Pa ko je onda moćniji? Snaga duha ili surova mašinerija? Duh je večan, neuhvatljiv, ne možeš ga staviti u lance i okove. On lebdi, on je nevidljiv. Njega niko nije pokorio. On je slobodan, kreće se svuda i gde je smrt i gde je život.
Voleti ljude, biti human, a navući toliku mržnju sveta na nas. Čime smo to zaslužili?
Posledice njihove agresije su velike, kao i naše žrtve koje smo imali. Manje je poginulo u ratu, a više u miru. Njihovi otrovi i uranijum, odneo je mnoge živote. Maligne bolesti, leukemije, karcinomi, limfomi su desetkovali narod. Nije bilo razlike kao nekada, koliko ko ima godina života. Izjednačili su i decu i žene i starce. Svake godine, brojke su sve veće, umiru, a mi znamo zašto. Naši ”prijatelji” koji su nas masovno uništavali, sada nam nude proleće. Procvat i novi život, kada su nam uništili stari. Nije bio po njihovoj meri. Nije bio ukalupljen, da bude isti kao njihov. Da bude bez duše, bez emocija, da bude kolateralna šteta. Nema izvinjena. Oni traže samo poniženje. Oni traže nešto što nikada neće naći. Svoju sramotu će vešto kriti iza viših ciljeva, iza odbrane demokratije. Prevaspitavanjem jednog naroda, koji je stariji od svih njih zajedno. Oni i dalje polažu puno pravo da nas dovedu u red. Da sve što su uradili, bilo je za naše dobro.
Štetu koju su nam naneli, niko i ne pomišlja da plati. Pa kada su reketaši nekom, nešto plaćali? Oni su samo uzimali, oni su otimali, bez kajanja, bez stida, bez srama. Pa kakvi su to naši “prijatelji“? Onakvi kakvi su uvek bili, nikakvi. Oličenje đavola koji je došao da pokori slobodarski narod. Pokušao je sve, pokazao svu moć na najgori mogući način. Da li je uspeo? Pa nije, niti će ikada. Mi smo preživeli, i ostali onaj isti srpski narod koji je postojao i pre nego što su oni i nastali.
Ceo svet je u panici već godinu dana. Nevidljiva, sila zla u vidu virusa napala je čovečanstvo. Svet je na kolenima. Moćnici u panici. Za kratko vreme sve se promenilo. Da li je veštački napravljen, ili prirodno nastao, i slučajno pušten da hara svetom, nikada nećemo saznati. Zemlje su zatvorene, pogođene nevidljivom silom koje odnosi ogromne žrtve. Smrt ne bira, ista je za sve, i za beskućnike, i za milijardere. Nema skrivanja, ni pomoći. Toliku smrt, agoniju, paniku i vapaj, svet nije video od drugog svetskog rata. Srušene ekonomije, mrtvi na ulicama. Bageri za masovne grobnice.
Kuknjava i lelek, jer njihov život vredi mnogo. Kako umreti a tako je lepo živeti? Kako napustiti bogatstvo, a život ne možeš platiti? Niko više nije ohol. Kad dođe sudnji čas, kad smrt pokuca na vrata, postajemo svi isti, ravnopravni. Ne pita za ime, za veru, za naciju. Ona je nemilosrdna, ona uništava čovečanstvo. Da li je ista za sve? Pa nije, za nas je ona deo našeg života sa kojom živimo vekovima.
Skromno umiremo, kao i pre, kao što je i naš život takav, bez kuknjave, bez straha. Za nas je to normalno. To je Božija volja koju prihvatamo kao odluku više sile. Za njih je to teška tragedija, koju prvi put doživljavaju, na koju nisu navikli. To je nepravda, jer nisu zaslužili da im propadnu kapitali, da im unište demokratiju, a tako su je teško izgradili.
Da im nestane život. Ko će plivati u njihovim bazenima? Ko će šetati u njihovim vilama? Nama su dobre i naše straćare, ako preživimo. Kako se jedinstvo sveta preko noći izgubilo? Zašto su se zatvorili u svoje državne granice, zakljucali u svoje vile, kao tamnice. Zašto se ljute jedni na druge, sada, kada humanost treba da pokažu bar između sebe? Gde su vakcine koje treba da podele ravnopravno? Kao i u ratu, oni koji su najači, bore se za sebe. Svoje saveznike su izneverili. Svoje prijatelje ostavili.
Tragedija sveta je pogodila i našu zemlju. Smrt je i nama odnela dosta života. Mi saosećamo sa svim onima koji su umrli, a nisu morali. Kao narod koji je propatio, koji je umirao kada i nije trebao, žalimo za svim ljudima ovoga sveta. Svaki život je podjednako vredan, i kada se ugasi, naše emocije govore, više od reči.
Mi smo narod, koji ima dušu, koji zna da voli i pati za svim ljudima ovoga sveta. Mi praštamo, ali ne zaboravljamo. Osećaj solidarnosti, pomoći, kada je najteže, nikada nas nije napustio. Zato smo mi ono što smo uvek bili.
Ljudi slobodarskog duha, čeličnoga kova, sa čistom dušom, sa dobrim namerama. Željom da ovaj svet, posle ovakve katastrofe, bude mnogo bolji, plemenitiji, da život vredi živeti.
Život uvek pobedi, jer on je jači od smrti. Mi smo prolazni, a narod je večan, i uvek će biti.