Teško je opisati emocije i preneti utiske iz Zrenjanina. Teško je posle dvadeset i kusur godina, otvoriti vrata jednog doma u kojem je nekada živeo jedan od nas, naš drug, naš pokojni kolega Dragan Rokvić. Skupi se neka tuga, neki grč.. I teško je stati pred roditelje, pred brata, pred porodicu. I reći nešto.. i peče i otvara stare rane jecaj oca na pomen njegovog imena i suza bratova, koja stoji u oku ali ne pada i uzdah majke koja gleda Kosovsku spomenicu, a onda je nežno prinosi i još nežnije poljubi. I treba nešto reći, a grlo se steglo i reči ne izlaze. Nije onako službeno i krutu po protokolu, već onako spontano iz srca i duše. Zato je i teže. I oči su pune svima..
Sedimo u njegovom domu. Na zidu ikona, pa još jedna ikona, pa kandilo.. pored njih uramljeni Draganov PJP amblem. I njegove slike. U uniformi, onoj najlepšoj, našoj.. sećamo se zajedno tih trenutaka i tih vremena. Naviru sećanja. I teška su.. podsetiću vas, da je Dragan nestao u borbi sa albanskim teroristima, a da je njegovo telo pronađeno i predato porodici posle dugih sedam meseci. Sedam dugih meseci.. Oko nas pored porodice Rokvić, sede naša braća iz Zrenjanina. Sad smo svi već sede glave. A nekada smo bili mladići.. jedini večni mladić među nama ostao je Dragan. Gleda nas sa slike. I mi gledamo u sliku, u sliku Obilića našeg vremena. I ponosni smo svi na njega. I bićemo ponosni dok je i jedan od nas živ. A naša braća iz Zrenjanina su ista u duši kao nekad. Sećate se onih momenata kada dođete sa položaja, ili sa straže, promrzli i umorni, a sačeka vas šolja tople kafe i topla prostorija, topla reč. I više ti ni ne treba bude puna duša.. i ispuni te. Svaka vam čast momci i hvala na svemu! Veterani iz Zrenjanina i dalje nose duh i kult jedinice u sebi, duh PJP-a! Iznedrila je ova jedinica mnogo junaka. Rokvić Dragan to jeste, Obilić našeg vremena! Večna mu slava i hvala za sve!
Veterani PJP
