GORJANOVIĆ (Mihajla) SLOBODAN je rođen 27. decembra 1970. godine u Titelu. Završio je srednju tehničku školu i kurs za policajce. Zaposlio se u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije 25. oktobra 1992. godine. Bio je policajac u Prvoj Policijskoj stanici Sekretarijata unutrašnjih poslova u Novom Sadu.
Poginuo je u borbi sa albanskim teroristima 22. septembra 1998. godine na planini Ćićevici, opština Vučitrn.
Odlikovan je Ordenom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti prvog stepena.
Uspomenu na Slobodana čuvaće njegova porodica.
Mnogo godina je prošlo, od te večeri, sada već dvadeset druga prolazi. Sedeli smo dugo u noć i pričali. Pričao si mi o svemu, o svom životu, o planovima koje imaš. Svadba ti je kucala na vrata. Igrali smo bilijar. Igrao si mnogo bolji bilijar od mene, ali te večeri je fortuna bila na mojoj strani. Sećam se da sam te pobedio sa 5:1 u partijama. Igrali smo u piće, kao i uvek, a ti si nakon što si izgubio i tu petu partiju izašao napolje da prošetaš. Nisi voleo da gubiš. Vratio si se posle nekoliko minuta kao da nije bilo ništa i nastavili smo sa pričom. Rekao si mi da ti je plan nakon što zasnuješ porodicu, podneseš zahtev i vratiš se u svoj Titel. Razmišljao si da otvoriš budućoj supruzi jednu malu trafiku u centru Titela i da kreneš u novu priču. To su bili tvoji planovi i snovi koje si podelio sa mnom. Rekao si još i da ćemo se i dalje viđati često i da si ti za čas u gradu. Verovao sam ti naravno. Znao sam da kada sedneš u svoju folsvagen „bubu“ narandžaste boje i zaletiš se sa Titelskog brega da ćeš biti tu za tren oka. Plovili smo tom „bubom“ nebrojano puta zajedno, nije bilo razloga da bude drugačije. Tražio si da odmah odigramo revanš partiju, ali ja nisam hteo. Znao sam da bi me dobio, pa mi je bilo ovako slađe da te pustim da čekaš. Eh, da sam tada znao šta će se desiti..
Mi smo otišli na teren, pa na još jedan teren. Ti si ostao kući, dobio si slobodno i venčao se. Onda ti se desila nesreća, polomio si ruku.
Došla je jesen, polovina meseca septembra i spremali smo se na novi zadatak, na novi teren. Znam da te je grizla savest što si propustio dva terena, pa si otišao do lekara da skineš gips sa ruke i da kreneš sa nama. Lekar ti je rekao da dođeš za nedelju dana. No, za tebe je to bilo kasno. Otišao si kući, presekao makazama gips, spakovao svoje stvari i pojavio se na mestu za pokret. Nije imalo svrhe pričati ti, da preskočiš još jedan teren. Nisi hteo ni da čuješ o tome. Krenuli smo na put. Po ko zna koji put te godine na Kosovo.
Prvih nekoliko dana smo bili smešteni u jednom naselju. Videli smo tada svi da ti je ruka još slaba, da je atrofirala od nošenja gipsa, ali si nas ti uveravao da je sve ok.
A onda je jedne noći stigla komanda za pokret. Dva čoveka su trebala da ostanu u naselju i brinu o našoj opremi i stvarima. Ti nisi ni u ludilu prihvatao da budeš jedan od te dvojice. U cik zore našli smo se u podnožju planine Ćićevice. Krenula je akcija. Prva dva-tri sata je sve išlo po planu, a onda smo naišli na otpor. Pravo više nismo mogli, morali smo da raširimo liniju i probamo sa strane. Ti si bio na krilu. Počeli smo da se širimo, a onda se čuo zvuk snajpera.
„Imamo ranjenog“ čulo se sa motorole. Kroz nekoliko trenutaka, svi smo čuli da si pogođen. Bio sam tada daleko od tebe, na drugom krilu. Čuo sam od kolega koje su tada bile pored tebe i koji su ti pružili prvu pomoć da si bio svestan i miran. Metak te je pogodio ispod grudi. Ni ti, kao ni mi ostali nisi imao pancir na sebi. Samo borbeni prsluk. Nakon što su ti pružili prvu pomoć, svi zajedno smo pružili vatrenu podršku BOV-u koji je prišao da te pokupi. Više te nisam video. Oklopnm vozilom su te spustili do glavne komunikacije, pa sanitetom do Prištine. Tamo te je čekao spreman helikopter koji te je prebacio na VMA u Beograd. Kasnije sam čuo da si svo vreme bio svestan, da si na VMA lekarima uredno rekao sve svoje podatke. Nažalost, ni oni nisu uspeli da ti pomognu i spasu život, a siguran sam da su sve pokušali. Otišao si..
Trenutak kada smo se vratili sa terena i izašli na tvoje grobno mesto mi je jedan od najtežih u životu. Dok sam stajao ispred tvoga oca, sve mi se pomešalo. Osećaj truleži, nemoći, bljutavosti, znoja, krvi. Nege su mi se tresle, a svo vreme me je pratio osećaj mučnine. Neko je jednom napisao da u ratu nema pobednika. Osećaj rata u sebi osete svi koji su bili u njemu. Neopisivo je ružan.
U godinama koje slede, tvoj otac koji je ionako bio narušenog zdravlja je preminuo. Tuga za tobom ga je odnela. Posle umire i tvoja majka.
U Titelu ne postoji ulica sa tvojim imenom, niti trg, niti makar neka česma.. Ostao si u sećanju sestri i svojoj supruzi. Ostao si i nama u sećanju i srcu. Zauvek!
Zapalim uvek kada odem u crkvu sveću za tebe. Sve je više naših drugara koji su se preselili gore kod tebe, ali ima nas još i na zemlji. Nadam se da jezdite nebeskim drumovima u „bubi“ i da i Vi nas nekada spomenete.
Ja od one letnje večeri još nisam uzeo bilijarski štap u ruke. I neću ga uzeti dok sam živ. Znam da sam ti dužan revanš. I znam da ćeš ovaj put ti pobediti! Večna ti slava i hvala junače!
Veterani PJP
Priča o Bobanu…
