Ono što je „trebalo“ OVK da bi se zvala ozbiljna oružana sila, je kontrola nad jednim većim gradom na području Kosova i Metohije. Postojalo je više manjih teritorija koju su teroristi kontrolisali, ali nikada nisu uspeli da ovladaju jednim većim gradom. U ranijem periodu, uspeli su da zauzmu jedan deo Dečana, ali na kratko.
Izbor ja pao na Orahovac. Postojalo je više razloga, a jedan od suštinskih je bio taj da u ovom gradu nije bilo Vojnih objekata, nita pripadnika tadašnje vojske Jugoslavije. Njihove jedinice do tog napada su bile raspoređene na samoj granici sa Albanijom i isključivo su bile angažovane na zaštiti državne granice. Takođe vođe OVK su imale silnu želju da jedan grad proglase „slobodnim“. Zauzmanjem Orahovca omogućilo bi im mnogo lakše ubacivanje ljudstva i ratnog materijala iz Albanije.
Napad na Orahovac izveden je u periodu od 17. – 20. jula 1998. godine. Ovaj napad predstavlja prvo veće organizovano angažovanje terorističkih snaga i borbu u urbanoj gradskoj sredini. Napad će kako će se posle ispostaviti biti prekretica u sukobima na Kosovu i Metohiji.
Neposredno pred napad terorističke snage su izvršile izviđanje grada, a zatim prišli gradu u većim formacijama. Već duži period su kontrolisali Vranstenu koja se nalazi iznad grada. Bilo je čak i nekih saznanja da se sprema napad na grad, ali su oni ili ignorisani, ili odbačeni kao neosnovani.
Napad je potpuno iznenadio policijske snage. Tokom prva dva dana 17. i 18. jula pripadnici OVK uspevaju da zauzmu sve značajnije objekte u gradu, kao što su Dom zdravlja, Pošta, zgrada Opštinske uprave, Sud, zgradu Inspekcije. Uspeli su takođe i da uspostave i punktove na ulazima u grad, kao i da blokiraju policijske snage u zgradi policije i u hotelu Park . U hotelu se nalazilo oko 112 policajaca, pripadnika PJP iz Pirota, dok je u stanici bilo 15-16 blokiranih policajaca. U tom momentu u gradu i neposrednoj okolini bilo je između 400 i 500 pripadnika policije.
Brojčano nadmoćniji (procena je da je OVK izvela ovaj napad sa oko 1000 boraca) i sa efektom iznenađenja snage OVK zauzimaju grad. Prekinute su sve telefonske linije i oštećena trafo stanica, tako da je grad ostao „odsečen“ bez telefonskih linija i struje.
Zbog realne opasnosti da će veliki broj policajaca stradati, hitno se formira ojačana jedinica policije i Vojske Jugoslavije.
Na visovima i dominantnim tačkama OVK postavlja snajperiste, koji otežavaju kretanje združenih jednica. Prekopavaju saobraćajnice, postavljaju mine na mostovima i ulicama, kamione sa peskom kao barikade i utvrđuju se po kućama i dvorištima. Grad je praktično pretvoren u neosvojivo uporište.
Dok se združene snage probijaju ka Orahovcu, teroristi OVK kidnapuju građane srpske nacionalnosti, uključujući žene i decu i odvode ih u pravcu Klečke, gde većinu zverski muče, masakriraju i spaljuju. Uz posredstvo Crvenog krsta jedan deo srpskog stanovnišva je oslobođen, dok se 45 civila vodilo kao nestalo.
18. jula prepodne, tada pukovnik Božidar Delić pokreće Borbenu grupu 3 i probija blokadu grada. Ovu grupu čine oklopne i mehanizovane jedinice sa artiljerijskom vatrenom podrškom. U akciju učestvuju i jedinica SAJ, kao i Posebne jedinice policije.
Posle dvodnevnih borbi 19. jula grad je odblokiran i oslobođen. Najžešće borbe su se vodile oko Doma zdravlja. Teroristi su primorani da se povuku iz grada u pravcu Mališeva i Drenice. U borbama pri deblokadi grada poginuo je policajac Goran Tiosavljević (1969). Dva dana kasnije u bitkama oko Orahovca 21. jula 1998. godine ubijen je policajac Dejan Trifunović (1974).
Napad na Orahovac je događaj koji je prekretnica u daljim sukobima na Kosovu i Metohiji. Nakon njega usledila je ofanziva srpskih snaga bezbednosti i Vojske Jugoslavije prema svim uporištima OVK. Ubrzo nakon ovog napada, zauzeto je i Mališevo u kome se do tada nalazio glavni štab OVK. Mnogi teroristi su tada bacili oružje i pobegli, a veliki broj je zarobljen.
Veterani PJP
