SRBIJO MAJKO, TI ZEMLJO MALA,
DECA SU TVOJA PONOS I DIKA,
PAMTIŠ LI SINOVE KOJE SI DALA
ZA POLICAJCA I ZA VOJNIKA.
U GROTLU PAKLA MNOGI SU PALI,
POSTELJA VEČNA TRAVA IM MEKA,
DA TU ĆE OSTAT’ NISU NI ZNALI
DOK OTAC STARI UZALUD ČEKA.
GROBOVI TIHI TUGU MI MAME,
NA HUMCI SVEŽE UBRANO CVEĆE,
OSTAŠE KUĆE I NJIVE SAME
I DECA KOJA SE RODITI NEĆE.
DOK GLEDAM PLOČU MERMERNU BELU
PITAM SE DA L’ JOŠ SANJAJU SNOVE,
SNIJU L’ JOŠ UVEK PRED KUĆOM JELU
I MAJKU ŠTO NA POČINAK ZOVE.
NIJE DETINJE SRCE OD LEDA,
KOLIKO BOLA U DUŠU STANE
DEČAKU MALOM ŠTO VAZDAN GLEDA
HOĆE LI OTKUD TATA DA BANE.
SUNCE SE RAĐA I ŽIVOT SLAVI
LIVADE CVETNE I ŠUMNE GORE,
I VAPAJ STRAŠNI U SNU SE JAVI,
MARAME CRNE ŠTO SE VIJORE.
JOŠ OVA ZEMLJA IMA JUNAKA,
ZAR DA SE KAME TUĐINSKE PLAŠE,
NE MOŽE SVETSKA LOPUŽA SVAKA
DA OTME OVO VEKOVNO NAŠE.
POVEO DUŠMAN BRATIJU SVOJU
ŠTO KRVI TUĐE ŽEDNA IM USTA,
ULAZI SILOM U KUĆU MOJU
RAD DA JE RUŠI KO DA JE PUSTA.
RATNIČKO SRCE BIJE IZ GRUDI,
U SVAKOM OD NJIH OBILIĆ SPIJE,
MA KO SE USUDI NJEGA DA BUDI
BOLJE DA MAČ NI DIRAO NIJE.
I ZNAJ DA NEĆEŠ SRBIJO PASTI
POD STRANU ČIZMU U TUĐE KRILO,
BEZ NAŠEG OBRAZA I NAŠE ČASTI
NE BI NI TEBE A NI NAS BILO.
