Jutro je. Tišina. Čuju se samo zrikavci i drugi insekti koji gmižu svuda oko nas. Hladnjikavo je, ali ništa strašno, leto je 1998. Tako je to u šumi, gore na nekoj koti kojoj ni broja ne znam. Ko će ih pamtiti sve, promenili smo ih na desetine. Gledam u mog cimera u rovu, koji se raširio i spava na leđima. Po dvojica smo u svakom i tako na svakih 10-15 metara. Jedan spava, jedan osmatra. Čujem ga kako tiho hrče i vidim mu na licu kako su mu se usne razvukle u smešak. Sanja nešto lepo, možda kuću, ili decu.. Ne brojim više ni dane, već dugo smo tu. Sa vrha na kom se nalazimo puca pogled u dolinu koja je puna boja, gde se duboko ispod čitavog polja paprati i drugog rastinja naziru obrisi sela. Ima do njega vazdašnom linijom oko 800 metara. Oni su tu, u tom selu. Čujem traktor u daljini kako prolazi kroz to selo. Svako jutro prođe u ovo vreme. Verovatno je smena straže. Čuješ ga, ali ga ne vidiš. Zelenilo je, krošnje drveća ga sakrivaju, pa samo po zvuku možeš da proceniš gde je. Samo ćutiš i osmatraš. Iza mene čujem korake. To je naš drugar, koji se nalazi malo dublje iza naših leđa. Donosi dve baterije za motorolu. Smeška se, drago mu je što nas vidi, a i meni. Prošla je još jedna noć i što je najvažnije bila je mirna. Seda na vrh rova i spušta baterije na vreću za spavanja, a drugom rukom vadi izgužvanu kutiju cigareta iz džepa. Izvlači prstima iz kutije dve cigarete do pola i nudi me. Uzimam je, a onda obojica provlačimo cigarete kroz prste i ispravljamo ih. Ne pričamo ništa. Sedimo u tišini i s vremena na vreme duboko udahnemo.
Danas idemo dole, po trebovanje. – reče kratko
Uvukao sam još jedan dim i osetio kako mi seče pluća. Prešao sam dlanom i prstima preko lica i istrljao oči.
Za koliko da budemo spremni?
Za pola sata, kod agregata.
Klimnuo sam glavom. Skinuo sam bateriju sa radio-veze i pružio mu je. Dok sam nameštao novu, čuo sam ga kako ustaje i odlazi dalje, do sledećeg položaja. Nisam se okretao za njim. Gledam ispred sebe, mirno je..
Iz ranca pored nogu vadim malu plinsku bocu i džezvu. Palim gorionik i sipam vodu. Kiselu vodu, drugu nemamo, ali ko te pita. Ako hoćeš da piješ kafu, ili nešto što se tako zove onda ćuti, dobra je i kisela, ako nećeš, onda ti se ni ne pije kafa. Kada je skuvam, probudiću ga, pa ćemo se dogovoriti ko će ići po trebovanje. Voda je brzo proključala, zakuvavam je, a ona peni na sve strane. Dobar deo je i pobegao iz džezve, pa sad cvrči po boci, ali ne marim mnogo. Svako od nas ima svoju šolju, metalnu, koje su ulubljene, izgrebane, pohabane, pune ožiljaka, ali su nama drage. Ne nose se plastične i keramičke šolje na položaj. Keramičke se razbiju, a plastične što bih nosio, kada uvek možeš od plastične flaše napraviti sebi priručnu šolju. Samo metalne nosimo. Strpaš u nju 200 grama kafe i u ranac. Idu sa nama svugde gde i mi i sa nama dele sve teške i lepe trenutke. Tihuje negde u rancu, ponekad i danima, a kada je uzmeš znaš da je došlo vreme da odahneš i da se opustiš. I da prebereš po sećanjima. Bože, kako jedna obična metalna šolja može da ti bude draga. Šećera nemam.. nemam ga već nedelju dana, pa ću i ovu kafu morati gorku da popijem. Neko bi rekao da sam lud, kafa iz metalne šolje, sa kiselom vodom, bez šećera.. al za mene i sve nas ona je bolja od kapućina!
Budim kolegu, pažljivo ga drmajući za mišicu. Trže se, otvori oči i kao da me pita „šta je?“.
Hajde ustaj. Evo ti kafa, idem da obiđem polažaj i da ih probudim. Za pola sata idemo po trebovanje.
Uzimam pušku i izlazim iz rova, dok gledam njega kako se tegli kao mačka i ustaje. Na brzinu sam obišao tri položaja pored mog. U svakom po dvojica kolega. Jedan spava, jedan osmatra. Budim ih i prenosim informaciju, da se dogovore ko ide, a ko ostaje. Tako smo se inače organizovali. Polažaj nam je prilično udaljen od komunikacije, pa nam trebovanje stiže neredovno, nekada na dva, nekada na tri dana i uvek u različito vreme. Nikada ne znaš kada će doći sledeće iz bezbednosnih razloga. Zato uvek jedan ide iz rova po trebovanje i nosi za obojicu, a drugi ostaje i čuva položaj. Poslednjem na položaju, sam rekao da ponese radio vezu. Imamo ih dovoljno, ali čuvamo baterije, pa je samo moja radio veza stalno uključena. Baterije se pune malo dalje od nas, preko agregata. Treba im vremena da se napune, a nikada ne znaš kada će trebati. Zato ih čuvaš.
Vraćam se u svoj rov. Moj cimer već sedi, drži šolju kafe u ruci, puši i osmatra oko sebe. Samo kratko izusti:
Ići ću ja.
Klimnuh glavom, a zatim sednem pored njega i zapalim. Uzimam moju šolju kafe u kojoj je kajmak na vrhu već ispucao kao zemlja kada ispuca željna vode. Malo se prohladila i sad je taman. Prinosim je ustima i uzimam prvi gutljaj. Kako prija taj prvi gutljaj, tog toplog napitka kojeg zovemo kafa.. Pijemo je i srčemo u tišini. Ništa ne pričamo, pogledamo se sa vremena na vreme samo i sve se razumemo. Moj cimer iz rova, zateže čizme, podešava borbeni prsluk i vadi sve iz svog ranca, u koji će ubrzo strpati hranu, vodu i ostale namernice za nas i za narednih par dana.
Vidimo se – reče kratko i ustaje.
Vidimo se brate – odgovorih mu.
Ubrzo do našeg rova stižu još njih trojica. Onom poslednjem dobacijem punu bateriju za motorolu. Svi na leđima nose ranac, a u rukama pušku. Klimaju glavama, pokazujući da su spremni, a zatim puštaju korak niz stazu i nestaju u rastinju paprati. Kod agregata će sačekati i ostale, pa će svi zajedno kroz šumu, preko livada, potoka i stenja do komunikacije da sačekaju vozilo i preuzmu naše sledovanje. Ako sve bude kako treba, tu su za nekih sat i po.
(nastaviće se..)
Veterani PJP
