Verovatno ste se do sada susreli sa takvim pitanjem u društvu. Verovatno ste čuli i komentar „to je gotovo, to je prošlost, zaboravi već jednom na to“. Mi koji smo branili Kosovo i jedan deo sebe ostavili tamo dole između Laba i Sitnice, između Paštrika i Šar planine, između Podujeva i Đakovice i dalje ga se sećamo i nosimo u sebi. I ponekad je zaista teško to objasniti drugima. Posebno mlađim generacijama, a bogami i našim. Gledaju u tebe dok sa ponosom pričaš o događajima koji su sada ostali iza svih nas, a oni vrte glavom i kao da ti poručuju „smaraš više o tom“. I zaista kako im objasniti šta ti znači Kosovo…
Jednom prilikom pričao sam sa drugarom, koji je sve zajedno prošao sa mnom. Sedeli smo kod njega i priča je išla spontano. Igrao je rekretivno fudbal za veterane iz svog mesta pa su sa nekim manjim veteranskim klubom iz Nemačke napravili dogovor da im oni dođu u goste na jedan vikend na druženje i da otigraju jedan fudbalski turnir zajedno. I tako se i desilo. Nemci su došli, oduševili su ljubaznošću i gostoljubivošću našeg naroda. Uživali su u druželju,pivu,roštilju i svim onim đakonijama po kojima smo poznati kao narod van granica naše prelepe zemlje. Par nedelja kasnije usledio je poziv iz Nemačke, gde je sada naša ekipa pozvana u goste.
I tako posle par meseci, sada već prijatelji su se ponovo našli zajedno, ali ovoga puta u Nemačkoj. Domaćin mog drugara, našeg kolege je bio dobar domaćin,koji ga je ugostio vrhunski. Našao je vremena pa ga je proveo kroz svoj mali gradić, gde mu je pokazao znamenitosti i upoznao ga sa kulturom. Naravno nije propustio priliku i da ga odbede na čuvene bavarske kobasice.
Vraćajuće se iz grada do kuće svog domaćina, parkirali su vozilo i izašli u dvorište. A onda šok! Iz podruma kamene i velike kuće na sav glas odjekivala je ruska pesma „Kakaljinka“! Nemac se samo nasmejao i pokazao mu rukom da priđe. Dole u podrumu, nalazilo se nekoliko sedih glava, između ostalih i otac njegovog domaćina. Pili su pivo i veselili se pevajući ruske pesme.
Pozdravili su se, a onda su ušli u kući. Pomalo zbunjen što je video starije nemce kako iz sveg grla pevaju ruske pesme, obratio se svom domaćinu i pitao ga o čemu se radi.
Njegov domaćin mu je kratko odgovorio „kada je Crvena armija ušla u Nemačku, krajem drugog Svetskog rata, mog oca i nekoliko njegovih drugara su uhapsili i odveli u SSSR. Bio je smešten u jedan od radnih logora i tamo je proveo pune dve godine, kada je pušten i vratio se u Nemačku. Svi ovi ostali oko njega doživeli su istu sudbinu. U godinama koje slede okupljali su se svaki put kod drugoga, pričali o tome i uvek na kraju završili druženje sa ruskim pesmama. To nam je svima postalo normalno. Prosto, to je njihova mladost, drugu nemaju. I mi ih razumemo“.
I upravo ta rečenica koju je izgovorio jedan nemac, mi je otvorila oči.
Da, Kosovo je naša mladost, mi drugu nemamo! Bolela nas je, bila je teška, izgubili smo dole drugare, izgubili smo zdravlje, živce, izgubili smo sve. Bili smo mokri, gladni, promrzli, ispečeni od sunca, željni porodice, supruge, dece, roditelja. Željni sna, odmora, ljubavi. Bili smo umorni, prljavi,krvavi,znojavi. Žuljevitim rukama, delili smo poslednji zalogaj bajatog hleba, poslednju konzervu, cigaretu, poslednju šolju kafe… Ali bili smo ponosni! Ponosni što smo bili dole, na Kosovu, što smo imali tu previlegiju da branimo svetu našu zemlju, naše Kosovo. Što nam je sudbina dodelila da budemo na onom istom mestu gde je nekada srpsku zemlju branio Lazar, Miloš, Dušan. I bili smo spremni da tu cenu platimo onim najvrednijim glavom. I platili su je neki novi Obilići našeg vremena, neki novi Lazari, Miloši i Dušani. To je ta naša mladost, to je ono što je samo naše i što će večno živeti sa nama i u nama. Drugu mladost nemamo i nećemo je imati, a za ovu što smo proživeli, nikada se sa nikim ne bi menjali! Ona će večito živeti u nama i biti deo nas. Pa ko razume, razumeće.
Hvala vam svima koji ste zajedno sa mnom bili deo jedne mladosti i deo naše priče. One najlepše…
Veterani PJP
