Sedim, pušim i razmišljam.. Blagosloven sam sa troje dece. Prvi Uroš, kada se rodio, moja braća po uniformi, Mitke i Per, uz odobrenje načelnika Vukovića, jer je trebalo da budemo u smeni, su otisla sa mnom u porodilište i mahali mu palicama. Prvi put sam video suzu na njihovom licu! Međutim kada je prohodao,bio sam na terenu… Kada se rodio mlađi sin Risto,bio sam na terenu, kada je prohodao bio sam na terenu!!! Sve lepe stvari koje čovek treba da doživi mi smo proveli na terenu !!!
Neku su decu tate vodile za ruke kod lekara, zubara, na vašare i ringišpil. Neka “naša” deca nisu ni dočekala svoje očeve.. neke majke svoje sinove..
Nismo bili uz njih kada su im rasli prvi zubići, kada su imali temperaturu, kada smo im trebali.
Za njih smo bili stranci. Neko ko se pojavio na par dana i taman kada nas upoznaju, odlazili smo krišom, pod okrilјem noći i nestajali..
E zato ovo Udruženje mora da postoji i mora konačno da se zna šta smo žrtvovali !!!
Veterani PJP
