Vozimo se prema Račku, eeejj Račak, prvi put čujem. Al šta da se radi, mora tako.
Oko nas u vozilu već vlada neka mrtva tišina, Mire, najjači od svih, najšarmantniji da bi nas bar na trenutak istrgao iz misli baca neke fore, priča viceve, i uspeo je, pojavio se osmeh na našim licima, kratak, ali pojavio se . Stigli smo.
Račac. Zima u majčinu, i ne bila, 19 januar.
Žuge kao da su znale, kao da su nas čekali mamicu im njihovu.
Lete meci sa svih strana, svesni smo da smo u manjini i da su u prednosti, al’ vraćamo im, moj brat Mire pored mene koristi svaki trenutak da spomene kakva divna dva anđela ima kući i ženu koje ga čekaju da im se tata i muž vrati, to mu daje motivaciju.
Nisam bio ni svestan. U trenutku zamišljam scenu kako ga žena, deca, otac i majka dočekuju na vratima devojčice trče ka njemu, vidim ja suze, ali to su suze radosnice koje on briše sa ženinog lica dok je grli, ne pada mi napamet drugačije, tu moju zamislio prekida neko, ne sećam se ko beše, drmajući me i govoreći
,,, Pogodili su ga brate, pogodili su Mira!” šta bolan?? Jedan od njih pokušava da me dozove, okrećem glavu i shvatam da poslednji put vidim svog brata Mira …
Dalje se ne sećam kako su se odvijali događaji, za mene je vreme tog 19 januara stalo…
Želja mu je ispunjena i sahranjen je u rodnim Mekićima, i evo nakon 21 god, došao je i taj dan da naš brat bude odlikovan, njega nema i dalje ali trenutak kada se njegovom, čak unuku predaje odlikovanje, Kosovska zlatna spomenica znači previše. Ćerke koje se tate i ne sećaju sa ponosom mogu da kažu da se tata hrabro borio, da pričaju njegovom unuku ko mu je bio deka , da zna da ima na koga da bude ponosan i da ga neko odozgo budno čuva. Žena plače kao prvog dana, ali taj ponosan stav je tu, zna da je Mire ostavio iza sebe nekog da ga pamti i pominje.
A mi te brate naš nosimo u srcima dokle god bude kucalo, ti živiš!
